Nina Mitrović je mlada, l. 1978 v Slavonskem Brodu rojena dramatičarka, ki je v Zagrebu diplomirala iz dramaturgije, v Londonu pa magistriala iz scenaristike.   Avtorica odličnih dram in monodram, med njimi Komšiluk naglavičke (2002), nagrajene z Zlatim smehom na dnevih satirie, Familija u prahu (2003), Kad se mrtvi pokoljemo (2004), nagrajene Zlatim smehom na Dnevilh satire, This bed is too short or just fragments (2004), nagrajene na Marulićevih dnevih, Kolaba i Brzojavko (2005), Jebote, kolko nas ima! (2008), Javier (dio omnibusa Zagrebački Pentagram 2009).

Je tudi avtorica radijskih iger in radijskega dokumentarca, ki sta bila predstravljena v Berlinu, Milanu in Zagrebu. Radio dokumentarec Tko ne umre, nije čovijek je osvojil posebno priznanje žirije na festivalu Prix Italia v Milanu.

Njene drame so prevedene v slovenski, češki, nemški, angleški, francoski in makedonski jezik.

Foto Darren Tighe

Nina, kdo je človek za tem formalnim cv-jem? Povejte mi prosim nekaj malega o sebi ...

Malo o meni, pa zapravo ja o sebi najviše kažem kroz pisanje…tu se najviše dajem, pisanje je dio mene, neodvojiv dio mene, da nisam pisac, ne znam šta bi bila, ne bi imala identitet. - Živim u Zagrebu, sad sam sasvim ovdje. Jedno sam vrijeme živjela u Londonu, ali taj mi grad nije legao, mislila sam da hoće, ali jedno je teorija, drugo je praksa.

Živite od pisanja?

Živim isključivo od pisanja, tako da - to mi je posao, ali na pisanje ne gledam tako, nemoguće je, ako razmišljam o pisanju kao poslu, nisam produktivna, onda pisanje postaje lažno…

Pišete tudi poezijo, prozo?

Poeziju recimo da pišem malo, katkad, ali to zaista nitko nije vidio osim mene, to je nešto apsolutno privatno, svatko ima dio sebe koji je poznat samo nama samima i to je ok.

Veliko berete? Se učite pisanja tudi skozi branje?

Čitam jako puno, obožavam čitati, ne gledam baš televiziju, dan obično počnem s kavom, knjigom i cigaretom … neke knjige čitam po deset puta, otvaram ih na mjestima koja volim pa pročitam pokoju stranu…najdraži su mi Salinger, njega naprosto obožavam, volim Hemingwaya, Dostojevskog, oduševio me Bob Dyaln sa svojom autobiografijom … čitam više romane, nego drame, a od dramskih pisaca volim zaista tek nekolicinu njih: Mameta, Čehova, McPhersona , Pintera…volim i teoriju, ali ne baš dramsku, više čitam knjige iz područja psihijatrije, to baš volim … tu se jako puno nauči o ljudima, a ljudi su piscu potencijalni likovi…

Najviše sam o pisanju naučila kroz čitanje i stalno učim, mislim da pisac, ma zapravo svaki čovjek, nikada ne prestane učiti, a ako i prestane, to mu je loša odluka, time samo gubi, ništa ne dobiva.

Vam je pisanje sladko ali muka ali sladka muka?

Pisanje je najljepši posao na svijetu, zato i nije posao…ali je katkad i muka, jer ide iz tebe, iz tvoje duše i muti ti mozak, sve što se u tebi događa, reflektira se na papiru, počinješ od prazne strane, nemaš se gdje sakriti, pismo je ogledalo onog najintimnijeg u čovjeku…

Kako bi opisali proces, skozi katerega nastane vaša igra?

Ne znam imam li uopće faze, nemam, dosta sam organizirana, perfekcionist sam, ali u pisanju nisam takva, jednom kad krenem više ne radim s mozgom, radim po instinktu…za neki tekst mi treba par dana, za neki i godina, nema tu pravila, sve ovisi gdje ja stojim u nekom trenutku kao osoba…katkad pišem po deset sati dnevno, katkad se dižem svakih dve minute pa hodam po stanu pa pušim pa sjednem pa opet ustanem i opet zapalim cigaretu…nema tu pravila…

Kako kritika opredeljuje vašo pisavo oziroma kako jo – ko berete svoje tekste, doživljati sami?

Kako me gleda kritika, ma ne znam, razlikuje se to od kritičara do kritičara, od teksta do teksta, al mislim da sam najgora sama prema sebi, katkad napišem tekst pa ga jako dugo ne dajem nikome dok se sama ne pomirim s onim što je na papiru, ne znam, to mi se ne sviđa, al šta da radim, takva sam…

Kaj vas kot ustvarjalko trenutno najbolj vznemirja?

Kao pisca me trenutno najviše zanima ljudska intima, način na koji živimo, na koji sebi uljepšavama ili uništavamo život, to mislim da je nepresušni izvor…

Svet, v katerem živimo, je ... kako bi končali ta stavek?

 ... slika čovjeka, prekrasan, ali s greškom.

Kje vidite Nino v nekem trenutku leta 2028, 2048, 2068?

Pa ja ne znam ni gdje sebe vidim 2011, ovo mi je teško pitanje, u svakom slučaju, gdje god da jesam, voljela bi da sam vjerna sebi i svom unutarnjem glasu. I da napokon naučim voziti auto.